Petar II Petrovic Njegos

1844. У пролеће у Црну Гору, измучену сушом и глађу, стиже жито, делом поклоњено од Русије. „Међер си ти заборавио кршно наше стање и положеније теке иштеш новаца на зајам онђе ђе их никада било није и ђе им се сухе и празне горе, и кад их се штогод добије, не дају ни обратити.“ (писмо Сими Милутиновићу, 10. јула 1845). Руску помоћ прате и сумње како се она троши. Руски конзул у Дубровнику, Јеремија Гагић, добија од надређених задатак да мотри на то да ли Његош троши новац само на куповину жита и он о томе „секретно“ обавештава Његоша 18. децембра 1845. „Чудо ми је откуд је толика сумња код министерства да ја на што друго не трошим паре које су дате на покупку жита и заведеније магазина. Никада ја злоупотребљеније нећу учинити од великодушија мојега високога покровитеља, нити ћу се ја никада пред њим двострук показати. Моја ће истина у чистоти и невиности пред обожајемим монархом свагда се показати.“ (писмо Јеремији Гагићу, 10. фебруара 1846)

1845. Завршава рад на Огледалу српском. „По од дужега времена дао сам купити по Црној Гори наше народне пјесне и већ их добро число имам у рукопису, којима сам додао и од печатаних оне о Карађорђију. Ја сам намјеравао ове пјесне дати печатати у Лајпцигу, гдје би по мојој жељи могле изићи у великољепном изданију; но почем сад тамо полази г-н Вуковић, вручитељ овога писма, а знајући пак да тамошња типографија превасходи све остале у којима се што досад српскога печатало и да има добре коректоре, па зато и шиљем исте пјесне у рукопису Вама, учтиво молећи Вас да бисте изволили дати их печатати у 8° великом на велин папиру и украсити их образом бесмртног Карађорђија.“ (писмо Василију Берару, 12. априла 1845)

1845. Половином године тражи помоћ једног стручњака из Дубровника како би га обучио за коришћење дагеротипа (тј. фотографског апарата), купљеног нешто раније. „Ја се надам у Ваше дружеско расположеније к мене да ћу Вам наскоро захвалити и на дагеротипца. За љубав коју ми показујете, немам Вам су чим повратити нако празном захвалом. Да изволите наредити да и ја Вас што послужим, су чим ће Ве послужити један човјек који је на крају образованога мира и који се очама пред вратима едемскијема, мученик два противна урагана, азијатскога и европејскога, т. јест ураганима просвјештенија и глупости?“ (писмо Јеремији Гагићу, 8. октобра 1845)

1845. Стиже у Котор 11. јула, а четири дана касније у Пераст на летовање. На Цетиње се враћа након десетак дана.

1845. У пролеће завршава писање Луче микрокозма, религиозно-филозофског спева о настанку света. Књигу је Његош посветио свом некадашњем учитељу, Сими Милутиновићу. Луча микрокозма штампана је у Београду исте године. „Кад Луча буде напечатана, пошљи ми од ње 100 егземплара и упути их у Тријест al sig Michele Vucetich, negoziante, објавивши јошт ту да књиге иду у Црну Гору in transito, те ће ми тако доћи поуздано. А с осталијема егземпларима чини што хоћеш: на част ти их.“ (писмо Сими Милутиновићу, 23. децембра 1845)

1845. Половином године, Његош (вероватно једини пут) посећује полуострво Превлаку у бококотроском заливу и тамо цркву Св. Тројице (саграђене 1833. на темељима старе цркве Светог Архангела Михаила). Тестаментом из 1846, удовица грофа Илије Властелиновића, грофица Екатарина Превлаку оставља Његошу. Наредбом аустријских власти из 1846. забрањено је црногорским држављанима да поседују некретнине на аустријској територији која је, по разграничењу, сезала до средине ловћенских серпентина.

1845. Лечи се од реуматизма. Даје да се на Ловћену, на „Капи“, сагради скромна црква у којој ће бити сахрањен.

1846. Завршава писање Горског вијенца, еп о обрачуну Црногораца са потурчењацима са краја XVII века. По неким историјским анализама тај обрачун није се никада догодио.

Креће у Трст 20. септембра да купи жито за Црну Гору, а затим у Беч, где је, последњих дана те и првих дана наредне године, одштампан Горски вијенац. Није одобрена његова посета Петрограду и руском цару (и током које је планирао да тражи од руског цара помоћ у повраћају острва Врањина и Лесендро), са образложењем да је потребно Његошево присуство у Црној Гори.

1847. Објављује, 12. јануара, у Сербском народном листу, Поздрав роду из Беча 1847. год. (На ново љето). У Бечу борави до марта 1847, одакле се преко Трста и Венеције враћа у Црну Гору. Пише Лажног цара Шћепана Малог, углавном на основу архивске грађе из Венеције. Рукопис је штампан 1851. у Загребу, а објављен у Трсту. На корицама књиге, као место издања писало је Југославија. „Због важности догађајах и због чудноватости Шћепанове ја сам жељео штогод о њему написати. И, доиста, да случајем не пођох у Млетке у почетку 1847. године, не хтијах ништа вјернога о њему своме роду објелоданити. Али у Млетке када дођох, потрудим се и којекако уљезем у огромну архиву бивше старе републике млетачке. Господин Томазео усрдно прискочи, и би ми на руку; чувара од архиве, старога маркиза Солари, готово слободном и веселом горском поезијом и причањем замађијам, те ми добри старац почне по мојој ћуди играти; пет шест ваљатијех писарчићах три читаве недјеље по свима угловима од архиве копаше, и што год се могло наћ о чудноватом Шћепану и о другијем стварима односећи се Југословенства све исписаше.“ (из Предговора књиге Лажни Цар Шћепан Мали).

1847. Установљава медаљу за храброст, „Медаљу Обилића“, највеће црногорско ратно одликовање. Сребрна медаља за храброст установљена је 1841. године. Пре тога, Црногорци су медаље добијали једино од руског цара; Аустрија је то ометала, што је подстакло Његоша да установи црногорску медаљу. „Ово је лик Обилића, лик највећега јунака који се досад на земљи појавио. Каквим се знаком могу толико дичити српски родољупци-витезови колико овим? Он је јединствена бојна награда твоје собраће у соколовом гнијезду.“ (писмо Ђорђу Стратимировићу, 8. новембра 1848)

1847. У првој половини године, изазвана великом глађу, избија буна у пограничној Црмничкој нахији, коју је помогао скадарски паша муницијом, храном, али и својом војском од три до четири хиљаде људи. Побуна у корену бива угушена у крви (о тим борбама Његош је спевао песму Кула Ђуришића). Након повратка из Беча, Његош осуђује на стрељање неколико вођа побуне. Ова буна и тежина одлука које је требало донети, учиниле су да Његош помишља да заувек напусти Црну Гору. И након ове буне, интриге скадарског паше остаће, поред глади, највећа Његошева брига. „Сутрадан пошто сам ја изишао из парохода, сирјеч 26. прошастога марта, премамљени митом, а највише житом и хљебом на ову гладну годину, неколика села црногорска од Нахије црничке објаве се непријатељи својему правитељству. Паша скадарски, који је о томе и радио, одма пошље међу њих на помоћ им око 3-4000 војника, хљеба доста и џебане. Ради тога буде принуђен Сенат отправити 2000 Црногораца, предвођенијех мојијем братучедом Георгијем, сердаром ријечкијем, сердаром цетињскијем, и тако ове 2000 Црногораца ударе на прво од побуњених села, у којему је била војска турска и џебана, и послијед упорнога боја опале неколико кућах у селу Бољевиће и Турке изаждену. С наше стране било мртвијех 19, а рањенијех око 20 људи, међу којијема је и мој братучед малу рану добио од зрна од кумпаре, а с турске стране около 60 мртвијех и рањенијех кажу да је пало. Црногорци у овоме боју похватали су били и неколико живијех, но, бивши све христјани, даду им свободу.“ (писмо Јеремији Гагићу, 6. априла 1847)

1847. У октобру, после неколико година мира, око 8000 херцеговачких Турака напада Црну Гору, али овај напад бива брзо одбијен. О томе је Његош спевао песму Чардак Алексића. „Дошло ми је твоје писмо од 17. фебра[ра] о. г., у којему неке ствари смијешно напомињеш. Прво што кажеш да оперемо своја срца па да учинимо сваки лијепи начин и слогу на наше границе, моје је срце за људе свагда чисто и опрато, а с нељудима принуђен је човјек да се нељудски влада, јер иначе не може и да би хтио. Што се хвалиш да имаш код мене пријатеље који ти доказују моје намјереније, добро кад их имаш, мени их не казуј да од мене не пострадају. Ову и другу овакву ствар ти можеш казати онијема који свијет проз чибук гледаше, не мени. Моје је намјереније јавно и чисто; кога је како ваља, онако са мном у сусједству и да живује.“ (писмо Осман-Паши Скопљаку, 5. октобра 1847)

1848. Током револуције у Аустрији, у Венецији је проглашена обнова Млетачке републике, која је до краја осамнаестог века била извор тешких проблема Црној Гори. Мађарска претендује на проширење своје територије, чиме би се у њеном саставу нашло скоро четири милиона Срба и Хрвата, без права на аутономију и сопствени језик. Мађарска војска напада Сремске Карловце, седиште Срба у Угарској, чиме почиње српско-мађарски рат. Његош нуди хрватском бану Јосипу Јелачићу, а на другој страни и руској војсци у рату са Мађарима, војну помоћ од неколико хиљада људи. Његош одвраћа Црногорце од упада у Боку, као и становнике Боке од побуне против аустријске власти, како их Млетачка република не би одвојила од општег јужнословенског покрета. У исто време почињу и побуне локалних турских владара против централне султанове власти. Његош прихвата Гарашанинову политику: против је револуције у Аустрији, а за револуцију у Турској. „Ја ви залуду пишем, залуду заповиједи шиљем да зла и погана ђела не чините поданицима ћесарскијема; него видим што се надао нијесам, да за моје заповиједи главе не обрћете. Ако радите ту буну противу ћесара, ћесар је велик: за њу чути или не чути; ако ли је радите за инат мој, то сами своју кућу разурате. Које било да било, добро је да ве познам какви сте ми. Као сваком што сам писао и заповиједи шиља, тако ви и сада залуду пишем. Устајте на ноге сваки ако ме чут хоћете и не дајте на границу његушку да се догоди никакво злочинство у Боку. Нећете ли ме послушати, а ви се разберите што учинисте, да мени образ нагрдисте, међусобни суд разуристе и себе у ништа бачисте.“ (писмо Његушима, 16. марта 1848) „Прво, молимо вас, како нашу браћу, да сва друга намјеренија и позиве одбаците на страну, а да будете срцем и душом привржени својој народности и сасвијем вјерни и послушни Јелачићу, свому јединоплеменому бану од троједине краљевине, који је под круном ћесарском. Друго, ако пак, сачувај Боже, покажете се невјерни својему бану и примите се туђина, а своје добро одбаците, знадите чисто, ми ћемо постати ваши заклети непријатељи, с нама ће се многи ваљасти јунак од та два окружија здружити, и крв ће се издајническа немилице пролити и куће издајническе у пепео разасути. Ви знате да се ми не умијемо шалити, но пазите добро што ћете радити.“ (писмо Бокељима и Дубровчанима, 20. маја 1848)

1848. Почиње да развија планове о ослобођењу околних територија од турске власти. Његови поверљиви људи обилазе крајеве од Неретве на западу, до Вишеграда на северу и Пећи на истоку. Његош преговара са околним турским владарима побуњеним против централне султанове власти. Средином априла код Његоша долази Матија Бан, поверљиви изасланик Александра Карађорђевића и српске владе, чији је план био ослобођење Српства и стварање Југославије, заједничке државе Срба, Хрвата и Бугара, у којој би Његош био духовни поглавар у Пећи, а српски кнез световни поглавар у Призрену. Бан овај план излаже Његошу и доноси му, као финансијску подршку, 1000 дуката. Његош прихвата план, али сматра да најпре треба ослободити и ујединити оне најугроженије - Србе под турском влашћу. Планови укључују обезбеђивање црногорских граница, а затим излазак око седам хиљада црногорских ратника на околне територије. Штампарија је са Цетиња требало да буде пренета у Дубровник, где би Матија Бан издавао један политички лист. „Ако је игђе икога, нас ево. Ако ли нема никога, ја не могу ништа до стиђети се што сам вам брат. Сад али икад, никад ако не сад.“ (писмо Илији Гарашанину, 2. маја 1848)

Крајем 1848. године, Његош увиђа да се ти планови и његове жеље не остварују. „Ја видим страшне погрешке. Мени се чини да се од правог циља далеко одступило. Боже дај да се варам. Ако се сада сагријеши, дуго ћемо тај гријех кајати.“ (писмо Станку Вразу, 20. октобра 1848.

1849. Одлучује да учи турски и грчки језик и трага за потребним књигама. У то време, говори и пише на руском и француском језику, а служи се италијанским и немачким.

1849. У другој половини године, жали се да га је „кашаљ спопао“. Тада се појављују први знаци туберкулозе код Његоша: кашаљ и слабљење. Од тада, његово здравље добро је само у кратким периодима. Пати од „запуштене назебе, кашља, кијавице и реуматизма“.

1850. Почетком пролећа бива обустављен план побуне хришћана у Херцеговини, Босни, Албанији, коју би предводила Црна Гора а помагала Србија. О тренутку када је ту одлуку власти у Србији саопштио Његошу, Матија Бан је записао: „Вратим се у Далмацију рањеним срцем, па отидем Владици. И за њега је та вијест била као гром. Гледао ме најприје укочено, па се спустио у наслоњачу и покрио лице рукама, па срдит устао и хитно корачајући по биљардној сали говорио све што му је на уста долазило. Наједанпут стаде преда ме и рече ми одрешито: 'Знаш ли шта је? Херцеговина, Босна и Црна Gора с Албанијом у нашој су руци, сад их већ можемо запалити кад год хоћемо; бацимо ватру, па Србија, хтјела не хтјела, мора за нама поћи.... За дипломатске [проблеме] не марим, а војничких се не бојим чим сам у споразумљу од албанске стране са Биб Додом, а од херцеговачке са везиром Сточевићем. Ту ћемо имати око 30000 пушака, додајте мојих 15000 најмање, а 5000 из Далмације, па располажемо снагом од 50000 људи, и то каквих људи! Помислите што би се с толиком и таквом војском могло учинити, још сви хришћани чекају на наш миг, па и они да устану!“ Матија Бан ипак успева да убеди Његоша да би, без помоћи Србије у оружју и средствима, рат био унапред изгубљен. Његош је разочаран неспремношћу јужнословенских народа да се боре за слободу и уједињење и што није „неки напредак у цијеломе народу нашем видио“. „Српске ствари, колико су назадне у нашем веку, није чудо е ме је готово уморила ова крвава и бурна катедра на којој сам се попео ево 20 година. Сваки је смртан и мора умријети. Мени ни с чега сада жао не би било до што нијесам неки напредак у цијеломе народу нашем видио и што ми се није дало да на неки начин основу утврдим внутренему управленију црногорскому, те се бојим е би се после мене све оне несреће повратиле у Црној Гори које су пријед мене биле, те би остао у вечну невољу овај народац мали, необразован, но војинствени и силни духом и срцем.“ (писмо Илији Гарашанину, 5. јула 1850) Поверенику из Србије, Матији Бану, рекао је 1851: „Сјети ме се гдјекод кад ме већ не буде и нека потомство бар дозна за наше намере, кад му дјела не могах оставити“.

1850. Силази у Котор ради блаже климе 23. марта, три дана касније прелази у Прчањ. „Самообмана је убитачна и за људе и за народе. Кому подноси, нека јој се подаје, али ја прославивши тридесет више осам Божића и пребацивши преко главе мнозину ада, не могу се и не хоћу обмањивати. Ја злу свакојем гледам право у очи.“ (писмо Стевану Книћанину, 20. јануара 1850). Увиђајући да му је здравље све лошије, 20. маја, током боравка у Прчњу, пише свој тестамент. „За насљедника мојега остављам Данила, Станкова сина а мојега синовца. Њему остављам владичество како је од старине узакоњено у Црну Гору. Истоме Данилу свеколико моје и движимо и недвижимо што имам у Црну Гору остављам, а препоручујем мојему брату Перу да Данила у свачему како својега сина наставља доклен се Данил учини способан народом управљати.“ (из Тестамента). Тестамент даје на чување Јеремији Гагићу, руском конзулу у Дубровнику, свом дугогодишњем пријатељу и заштитнику. „Изволите примити овај мој тастамен. Ђе му је сигурније, откуд би вјерније но отолен изишао, него у консулат мојега високога покровитеља и код Вас мојега пријатеља? Ако се догоди да ја умрем, молим да копије од истога пошљете у Црну Гору и Вашему началству. Ако ли ја оздравим, а Ви ћете ми га изволити послати кад га заиштем овако запечатана.“ (писмо Јеремији Гагићу, 27. маја 1850

1850. Из Прчња креће 27. маја ка Дубровнику и даље ка Венецији. Након тога, борави кратко у Падови, одакле се, преко Трста, враћа 23. јуна у Црну Гору, уверен да ће ускоро умрети. „У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но шта више зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумјео: или је тихи, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет и причисљење бесмртноме лику и вјечито блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, и ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам, по његовом величеству, за духа превеличественога, премилостивога својима тварима.“ (писмо Петру Маринковићу, 10. августа 1850)

1850. Половином године, на Његушима га самоуки брат лечи народним лековима, медом, маслом, млеком и кајмаком и Његошу се стање накратко поправља. „Ја сам веома слаб био и због исте слабости био сам до Италије, али нити ме је помогла промјена ваздуха нити љекари, јербо сам од дана до дана све гори бивао, тако да сам после изнемогао био, и тако по нужди и савјетима после мјесец дана повратим се у родни ваздух којему сам привикао, дако се мало поокрепим да се могу у страној земљи лечити. Откад сам дошао на Цетиње, побоље ми је, али сам јошт доста слаб.“ (писмо Илији Гарашанину, 5. јула 1850)

1850. Крајем године поново одлази у Беч и Италију ради лечења. „Ја још од прсах страдам и због тога сам зимус принуђен био оставити наш строги климат и презимовати у италијанском благом климату. Ово су ме сви лекари саветовали.“ (писмо Илији Гарашанину из Трста, 11. новембар, 1850). Почетком новембра борави у Дубровнику, проводи неколико дана у Трсту а затим одлази у Беч. Ту, у штампарији Јерменског манастира, штампа песме Кула Ђуришића и Чардак Алексића. Након Беча, борави у Трсту, Венецији, Милану, Ђенови и Риму. „Већ сам казао да сам на главном конавлу. Овај је конавао у Млеткама то што је у Петрограду Невска улица. [...] Можете ми вјеровати да ме ова дивна квартијера готово напола мање стоји него ли онај погани вигањ у Бечу код 'Римскога императора'. Истина је да је љетос за ову исту квартиру неки дука италијански плаћао на дан по сто франаках, али једно су дуке европејски, а друго без отачаства рашћерани Срби.“ (писмо Вуку Стефановићу Караџићу, 25. децембра 1850). Током боравка у Италији разгледа многе културне и историјске знаменитости. „Да, збиља, лијепа Италија. Над њом се благословено, лијепо и благодатно небо шири и смије; у њој је јогунаста природа у својој дивоти, у својој прелести вјечно окруњена и весела: земља класическа, колијевка величија римскога. Ах, Рим, величествени Рим! Те развалине великога Рима. Кад човјек у њему дође, не знаде али га удивленије потпири у више усхићење, али му жалост више душу угаси и опечали над гробницом величија свијетскога.“ (писмо Димитрију Владисављевићу, 31. јануара 1851)

1851. Почетком године борави углавном у Напуљу и Риму. Посећује и Чивита Векија, Ливорно, Фиренцу, Пизу, Ђенову, Торино, Милано и Венецију. Стиже у Трст 4. маја, а одатле недељу дана касније одлази у Беч и оближње лечилиште Хицинг. У Црну Гору враћа се, преко Трста и Задра, половином августа, без наде да ће бити излечен. Када је, примичући се Котору, са палубе брода угледао врх Ловћена, подигао је капу и рекао „Нећемо се више нигда раставити!“. „Неповољно стање здравља мога принуђује ме поћи одавде сјутра за Котор не бих ли ту или на другом ком мјесту средством љекара нашао себи побољшање...“ (писмо Павлу Решетару од 16. октобра 1851) Умро је од туберкулозе 19. октобра, у 10 сати ујутро, на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе. У последњим својим часовима рекао је: „Ево ме на ждријелу вјечнога дома... Копајте ме у Ловћен код нове цркве.“

~> Nastavak od proslog posta...

Сахрана на Ловћену је одложена, због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, и Његош је, 21. октобра, привремено сахрањен на Цетињу, у манастиру, у гроб његовог стрица светог Петра. Тек 26. августа 1855. свечано су Његошеви посмртни остаци пренети на Ловћен. Том приликом, послушавши жељу Његошевог оца, кнез Данило нареди да се отвори Његошев ковчег (упркос томе што се по канонима не може откривати тело док не протекне седам година од смрти), надајући се да ће Његошево тело наћи целокупно, као што је било тело Петра I. Међутим, од Његошевог тела беше читава остала само десна рука.

Током Првог светског рата, аустријске снаге су из Бококоторског залива бомбардовалe капелу на Ловћену. Касније, када је Црна Гора већ била окупирана, окупационе снаге ексхумирале су Његошеве кости и пренеле их на Цетиње у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, са намером да се на месту Његошеве капеле изгради споменик у знак аустријског освајања Ловћена. Та намера ипак није остварена.

Обнављање Његошеве капеле завршено је 10. септембра 1925. и освећена је два дана касније. Све што је остало од старе узидано је у обновљену капелу, истог облика, величине и унутрашњости као стара. Његошеве кости враћене су на Ловћен 21. септембра 1925. (по грегоријанском календару). Ковчег са Његошевим костима у обновљену капелу, заједно са митрополитом црногорско-приморским, епископима и члановима владе, унео је краљ Александар Карађорђевић, унук српског кнеза Александра Карађорђевића и црногорског краља Николе Петровића Његоша.

Током Другог светског рата, у априлу 1942, Његошеву капелу оштетила је италијанска војска, али причињена штета није била велика.

Послератна црногорска власт донела је 1952. године одлуку да се на месту Његошеве капеле сагради маузолеј према нацртима вајара Ивана Мештровића. Планови за измештање капеле и изградњу маузолеја настављени су и после Мештровићеве смрти 1962. Упркос гласовима који су говорили да треба поштовати Његошев завет (да буде сахрањен у црквици коју је подигао), ловћенска капела је порушена до темеља крајем шездесетих година и од 1974. на њеном месту стоји маузолеј.

Књиге



1. Пустињак цетински [1834]

2. Лијек јарости турске [1834]

3. Србин Србима на части захваљује [1834]

4. Ода ступљења на престол Фердинанда I: императора аустријскога и краља маџарскога и пр. и пр. и пр. [1835]

5. Три дана у Тријесту: у мјесецу јануарију 1844. [1844]

6. Луча микрокозма [1845]

7. Огледало српско [1846]

8. Горски вијенац: историческо собитије при свршетку XVII вијека [1847]

9. Кула Ђуришића и Чардак Алексића: 1847. године [1850]

10. Лажни цар Шћепан Мали: историческо збитије осамнаестога вијека [1851]

11. Свободијада: епски спјев у десет пјесама [1854]

12. Његошева биљежница [1956]

Прва издања



1. Пустиняк Цетински. Списао у Црной Гори на Цетиню 1833 године. Цетинѣ. Печатано у Штампари Црногорской. 1834.

2. Ліек Ярости Турске. Цетинѣ. Печатано у Штампари Црногорской, 1834.

3. Србин Србима на части захваљује. На Цетињу. У Штампарији црногорској 1834.

4. Ода ступлѣня на престолъ Фердинанда I Императора Аустрискога и Краля Маџарскога и пр. и пр. и пр. Спѣвао Владыка Црногорски П. П. Нѣгошъ. На Цетинѣ. У Штампаріи Црногорской, 1835.

5. Три дана у Тріесту у мѣсецу Януарию 1844. У Бечу у Штампаріи Єрменскога монастира, 1844.

6. Луча Микрокозма. Одъ владыке црногорскога Петра Петровића Нѣгоша. У Београду. Княжества Србскога Кньигопечатньомъ, 1845.

7. Огледало Србско. Печатано у Княж. Србской кньигопечатньи у Бѣограду, 1846.

8. Горскій віенацъ: историческо событіє при свршетку XVII віека. Сочиненіє П. П. Н., владыке црного[р]скога. Словима Ч. О. О. Мехитариста. - Беч, 1847.

9. Кула Ђуришића и Чардак Алексића 1847 године. У Бечу у Штампарији Јерменскога намастира 1850.

10. Лажни цар Шћепан Мали: историческо збитије осамнаестога вијека. Издао 1851 године Андрија Стојковић. Печатња браће Жупана у Загребу. Југославија, 1851.

11. Слободіяда: епійскій спѣвъ у десетъ пѣсама. Издао Л. П. Ненадовићъ. У Земуну, печатано Кньигопечатньомъ I. К. Сопрона, 1854.

12. Његошева биљежница. - Цетиње : Историски институт, 1956.

Целокупна/Сабрана дела



Дјела Петра II Петровића Његоша. – Панчево : Наклада Књижаре Браће Јовановића, 1885. [Пустињак цетињски; Слободијада; Луча микрокозма; Горски вијенац; Лажни цар Шћепан Мали]



Целокупна дела Петра Петровића Његоша [књ. 1-2]. У редакцији Милана Решетара. Државно издање. - Београд : Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1926–1927. [Књига прва. Већа дела. Горски вијенац, Луча микрокозма, Шћепан Мали; Књига друга. Мања дела. Свободијада, Мање пјесме, Проза]



Цјелокупна дјела Петра II Петровића Његоша. У редакцији Данила Вушовића. – Београд : Народна култура, 1935. [Горски вијенац; Луча микрокозма; Шћепан Мали; Слободијада; Мање пјесме]

– 2. изд. : 1936. – Београд : Народна култура, 1936. [Горски вијенац; Луча микрокозма; Шћепан Мали; Слободијада; Пустињак цетињски; Лијек јарости турске; Мање пјесме; Писма]



Цјелокупна дјела П. П. Његоша [књ. 1-9]. Редакциони одбор: Н. Банашевић, Р. Бошковић, Р. Лалић, В. Латковић, П. Перовић, М. Стевановић. - Београд : Просвета, 1951–1955. [1. Свободијада, Глас каменштака; 2. Пјесме, Луча микрокозма, Проза, Пријеводи; 3. Горски вијенац; 4. Шћепан Мали; 5. Огледало српско; 6. Рјечник уз пјесничка дјела П. П. Његоша; 7. Писма I; 8. Писма II; 9. Писма III]



Српска књижевност у сто књига [књ. 21. и 22; Петар Петровић Његош, II]. Избор Војислав Ђурић. Редакција Владан Недић. - Нови Сад : Матица српска; Београд : Српска књижевна задруга, 1964. [21. Пјесме, Луча микрокозма, Горски вијенац; 22. Лажни цар Шћепан Мали, Писма]

- 2. изд. : 1969. - Нови Сад : Матица српска; Београд : Српска књижевна задруга, 1969. [књ. 18. и 19]



Изабрана дела Петра Петровића Његоша. За штампу приредио Видо Латковић. - Београд : Народна књига, 1964. [Из садржаја: Песме; Слободијада; Луча микрокозма; Горски вијенац; Лажни цар Шћепан Мали]



Целокупна дела Петра Петровића Његоша [књ. 1-7]. Редакциони одбор: Н. Банашевић, Р. Бошковић, Р. Лалић, В. Латковић, П. Перовић, М. Стевановић. Јубиларно издање припремљено поводом стопедесетогодишњице Његошевог рођења. - Београд : Просвета; Цетиње : Обод; Сарајево : Свјетлост, 1967. [1. Пјесме; 2. Свободијада, Глас каменштака; 3. Горски вијенац, Луча микрокозма; 4. Шћепан Мали, Проза, Преводи; 5. Огледало српско; 6. Изабрана писма; 7. Речник уз Целокупна дела]

– Изд. 1974. (Београд : Просвета; Цетиње : Обод, 1974)

– Изд. 1975. (Београд : Просвета; Цетиње : Обод, 1975)

– Изд. 1977. (Београд : Просвета; Цетиње : Обод, 1977)

– Изд. 1979. (Београд : Просвета; Цетиње : Обод, 1979)

– Изд. 1980. (Београд : Просвета; Цетиње : Обод, 1980)

– Изд. 1981. (Београд : Просвета; Цетиње : Обод, 1981)

– Изд. 1982. (Београд : Просвета; Цетиње : Обод, 1982)

– Изд. 1984. (Београд : Просвета; Цетиње : Обод, 1984)

Сабрана дела Петра Петровића Његоша [књ. 1-7]. Приредио Гојко Божовић. - Подгорица : Октоих; Цетиње : Светигора, 2001. [1. Пјесме; 2. Огледало српско; 3. Свободијада, Глас каменштака; 4. Луча микрокозма; 5. Горски вијенац; 6. Лажни цар Шћепан Мали 7. Проза, Изабрана писма, Из биљежнице, Преводи, Из тестамента]

Izvinjavam se sto je tekst ovako podijeljen, ali nije drugacije moglo. Posto je ovo cirilica, forum sam od sebe pretvara slova u kodove i ne moze mnogo teksta da stane.

Hvala na razumijevanju !