Ako važi Hegelov stav da je istorija razumevanje vremena sa stanovišta jednog principa, na kome je stanovištu istoričar koji je samo to i ništa drugo? Istorija svakako nije puko kretanje u vremenu, ali šta bi tada bilo specifično njeno, ono što bi moglo da je učini posebnom disciplinom, a ne onom koja je nužan element u svakom diskursu (druge vrste)?
Kao i svaka oblast ljudskog duha koja se daje označiti, i istorija samim tim što se piše, prezentuje, otkriva drugome, biva transponovana u odreðenoj meri interpetacijom onoga ko je piše. Pošto informacija može biti predstavljena u zavisnosti od ugla gledanja, kulturnog backgrounda ili poznavanja posebne discipline koje se informacija manje ili više tiče, ona prestaje biti samo istorijska, već postaje (i) ovovremena, biva reanimirana (drugačija) u momentu njenog otkrivanja. To prožimanje informacije ne pripada istoriji ili makar onom specifično istorijskom (jer, kako je rečeno, zavisi od disciplina koje prate informaciju).
Kakav koncept istorije bi zadovoljio i u dovoljnoj meri opravdao njen status kao nauke?
Izgleda da ona postoji na način protivrečnosti: ako je puki protok vremena prostor njenog kretanja, tada je samo ono što se suprotstavlja tom pukom vremenu, što čini otpor neznatnom protoku, ono što nju gradi. Meðutim, može li se istorija videti kao nešto izdvojeno od predmeta o kome bi govorila, a da sama ostane i dalje samo istorija? Istorija koja bi govorila o sebi kroz vreme bila bi filozofija istorije, dok bi istorija koja govori o nečem drugom bila usputni a nužni predmet onoga što se kroz vreme posmatra. Drugim rečima, ne možemo da imamo razumevanje neke nauke ili discipline bez istorijskog uvida. Ta nužnost nju (istoriju) isporučuje kao neautonomnu, kao podležeće (tako: nužno) posebnih nauka, umetnosti, odnosno duha u celini.
Postoje li za istoriju pitanja? Istorijska informacija već se u momentu predstavljanja nalazi na distanci od faktičkog dogaðaja. Distanca traži mišljenje o predmetu, čime se uspostavlja subjektivni odnos i pitanje o tome šta predmet o kome istoričar govori zbilja jest. Ako bi (distanca) bila imanentna metodi istorije bilo bi teško odvojiti njenu metodu od metode filozofije, tako i istoriju od filozofije, s obzirom da i ova potonja pita o predmetu sa izvesne distance, i da njen predmet može biti gotovo sve (distancirano). Istorija koja ne dozvoljava distancu u mnogo čemu liči na dogmatsko mišljenje, jer ovaj erotički rascep izmeðu faktičkog i subjektivnog nužno postoji pri svemu što se opisuje, komentariše, doživljava a posteriori.
Na koji način, tada, istorija jest? Ima li svoje autonomno područje a u kojem bi opstala kao nauka? Pozitivan odgovor tražio bi nadalje objašnjenje kako je moguće da se istorija bavi samo sobom a da ne postane filozofija (koja jedina ima odnos prema sebi). Očito je da istorija može da se skoncentriše na ono što sama nije: ne pitati o sebi svakako je karakter posebnih nauka. No, o čemu tada istorija uopšte govori postavkom prema onome što sama nije, i ne zapada li ovo široko polje u predmete drugih (nauka)?
Pon Jan 14, 2008 10:29 pm
