Psihologija musko zenskih odnosa

Psihologija musko - zenskih odnosa .


Jedan od nacina na koji zene manipulisu sa muskarcima se ogleda u svakodnevnom zivotu - u obavljanju kucnih poslova. Zena, naravno, krije od muskarca da u poredjenju sa njim skoro da i ne radi. Inace se uvek necim bavi. Prica samo da je sve sto ona radi manje vredno u poredjenju sa njegovim radom. Sugerise mu da su manje umni poslovi kojima se predaje citavog dana (spremanje, kuvanje, ulepsavanje kuce...) vazni za dobrobit porodice, te da moze da bude srecan sto ima zenu koja ga "cuva" od ovih manje vrednih poslova. Muskarac ne moze da zamisli da je zena u stvari zadovoljna sa takvim poslovima i smatra da je srecan.

Zena razvrsta sve poslove na "muske" i "zenske", na "dostojanstvene" i "nedostojanstvene" i tako ih opterecuje svojim osecajnim vrednostima koje vremenom niko ne moze da negira; sama postaje nenadziriva i obezbedjuje ludacku slobodu na ovom podrucju. Sta god da radi zena, u poredjenju sa radom muskarca ne vredi nista; to kaze sama i zasto bi muskarci zeleli da to ispituju?

Muskarac bi mogao da razoblici zensku terminologiju kad bi "muske" i "zenske" poslove nazvao "teskim" i "lakim". Muski posao je uglavnom tezak, a domaci poslovi su uvek laki. Masinama koje je izumeo muskarac zena moze da obavi sve poslove za dva prepodnevna casa. Poslovi domacice su toliko laki da ih u psihijatrijskim zdravstvenim ustanovama po tradiciji obavljaju slaboumni pacijenti koji nisu sposobni ni za jednu drugu delatnost.

Muskarac je, medjutim, jos iz decastva navikao na zensku terminologiju i nije mu stalo do toga da je razoblici. Veruje da cini nesto veliko sto zaradjuje novac za svoju zenu, tj. sto radi nesto sto zena ne bi mogla. Cim mu se ucini da radi nesto sto bi mogla da radi i zena (zenama odgovara da stvaraju takav utisak), on pokusava da poveca svoj kapacitet i ponovo uspostavi uobicajenu razliku izmedju sebe i "neznijeg" pola.

Analiza ovoga je jednostavna: zene donesu pravila, po njima dresiraju muskarce i tako mogu da vladaju. Cast muskarca, na primer, je sistem koji su stvorile zene. One se, pak, odricu svake casti i time manipulisu sa muskarcima. Evo jednog primera koji ovo ilustruje: dva muskarca stoje za stolom i odluce da svoje razmirice rese dvobojem. Izvade pistolje i stave ih na sto. Dogovore se da glasno broje do tri i da zatim pucaju. Jedan od njih uzme pistolj vec nakon "dva" i tako sebi spase zivot - ostao je van sistema i manipulisao sa drugim covekom koji je u zivotnoj opasnosti vise voleo sistem nego razum.

Muskarac je "naucio" da se sam sebi ucini bezvrednim ako mora da obavlja "zenske" poslove. Pri obavljanju kucnih poslova, mnogi muskarci namerno ostavljaju utisak nespretnosti, jer se zene odusevljavaju njihovom nespretnoscu koja je toliko "muska". Muskarac koji sam prisije dugme nije "pravi" muskarac. Ovi poslovi muskarcima uvek izgledaju ponizavajuce, tako da nikad ne primecuju koliko su u stvari laki u odnosu na njihov ozbiljan rad.

U Bibliji pise da je Eva nastala od Adamovog rebra, pa je zena zbog toga manje vredna od muskarca. To je karakteristican primer dresure sa samoponizavanjem - skoro bismo mogli da tvrdimo da je ovu pricu izmislila zena. Zabelezio ju je, naravno, muskarac (zene su kasnije pocele da pisu).

Neprestano samoponizavanje pred muskarcima dovelo je do toga da se zene u njihovom prisustvu sluze tajnim jezikom koji one razumeju, a muskarcima nije dostupan jer ga shvataju bukvalno. Razumeli bi ga i muskarci kada bi imali recnik i gledali u njega svaki put kada cuju neku frazu ciji pravi smisao im nije poznat. Takvim frazama se zene obracaju muskarcima samo ako se nalaze u blizini, tako da mogu da ih cuju. Ako su zene same, o muskarcima razgovaraju sasvim normalno - ako o njima uopste razgovaraju. Otprilike isto kao da govore o predmetima ili kao da razmenjuju dopunska uputstva za rukovanje aparatom za domacinstvo u ciju korist je svako ubedjen.

Ako zene medju sobom razgovaraju o uslovima pod kojima bi se odlucile za nekog muskarca, one sigurno ne govore da bi trebalo da to bude covek kome bi bile podredjene, koji bi ih cuvao (takvo pricanje bi dovelo do ruganja) ili koga bi mogle da postuju. Mozda smatraju da bi dale prednost muskarcu koji ima takvo ili drukcije zvanje (pod zvanjem se podrazumeva visina primanja, starosna i porodicna penzija, sposobnost placanja zivotnog osiguranja). Ili otprilike kazu: "Muskarac za koga cu se udati treba da bude nekoliko godina stariji, najmanje pola glave visi i inteligentniji od mene". To znaci: prirodnije i manje neobicno je da malo stariji, inteligentniji i snazniji covek radi za mladjeg, nizeg rastom i manje inteligentnog coveka.

Postoji mnogo oblika i varijanti zenskih oblika dresure i suvise daleko bismo otisli ako bismo razmatrali svaki posebno. Treba pogledati samo dva prilicno nevina: o "lepom ponasanju" muskarca i drugi cija je svrha suzbijanje njegovih osecanja.

Svaki muskarac koji zeli da ima uspeha kod zene (a koji muskarac to ne zeli) treba, pored inteligencije, castoljubivosti, vrednosti i istrajnosti, da poseduje jos jednu posebnu kvalifikaciju: treba da zna kako se treba ponasati u prisustvu zene. Za to postoje posebne norme koje su za tu svrhu izumele zene: svaki muskarac kome je stalo do samog sebe treba da sa zenom postupa kao sa kraljicom i obrnuto - zena kojoj je stalo do sebe treba muskarcu da omoguci da sa njom postupa kao sa kraljicom.

"Lepo ponasanje" nije, za razliku od drugih vrsta dresure, u dubinskoj psihologiji usidreni oblik uslovljenosti. Decu srazmerno kasno privikavaju na to (npr. majka svome sinu, koji prvi put ide sa mladom damom u pozoriste, uglavnom ne daje sledece savete: "...platis taksi, izadjes, krenes oko kola, otvoris vrata i pomognes dami, ispratis je uz stepenicec pri tome joj pruzis ruku i ides iza nje ako nema dovoljno mesta, kako ne bi pala ako se oklizne, otvoris joj vrata, pomognes da skine mantil, odneses ga u garderobu, obezbedis program, zatim ides ispred nje i pravis put izmedju redova, za vreme pauze ponudis joj osvezenje, itd.) i zbog toga mozemo lepo da ga prepoznamo kao meru zenskog iskoriscavanja. Prava je zagonetka zasto su tako stare prevare i danas uspesne.

Najprostija strana "lepog ponasanja" je u tome sto muskarcu namece ulogu zastitnika. To sasvim naivno pocinje tamo gde na stepenicama ide iza zene, na trotoaru ivicom, a prestaje pozivom u vojsku ili rat. "Ako se ukaze takva situacija", kaze jedno od pravila, "muskarac treba da cuva zenu od neprilika po cenu svog zivota". Cim je dovoljno star, bez razmisljanja postupa po ovim pravilima - dresura ga je odavno prevazisla; u svakoj katastrofi ce najpre spasavati zene i decu, pre nego sto pomisli na sebe, iako ga to moze kostati zivota. Ne postoji nikakav ozbiljan razlog zasto uloge ne bi mogle da se zamene. Zena ne zna za osecanja i zbog toga utiske o ratnim strahotama moze da podnosi mnogo lakse od muskarca, kod koga one prouzrokuju psihicke poremecaje. Zbog menstruacije je navikla da gleda krv, a danasnji oblici ratovanja ne zahtevaju telesnu snagu ili inteligenciju, vec upornost. U svakoj statistici o duzini zivota mozemo da procitamo da zene dozive dublju starost od muskaraca, sto znaci da su otpornije. Normalno razvijena americka zena koja se u mladosti bavila sportom telesno sigurno nije slabija od dosta nizih Vijetnamaca. Americki vojnik koji ratuje protiv Azijaca ratuje protiv neprijatelja koji nisu jaci od njegovih prijateljica sa koledza.

Spomenuti nedostatak osecanja pokazuje se i kroz to sto zena suzbija muska osecanja gde god moze i na kraju siri pricu kako je osecajna. Zlezde za suze su posudice za tecnost koje kroz trening slusaju nasu volju isto kao i besika. Odrastao covek ne vrsi nuzdu u krevetu i ne place. Musko dete za to treba dresirati i to opet samoponizavanjem zene: "Muskarci ne placu! Valjda nisi devojcica!" Kod zenskog deteta se prelazi preko toga, tako da ono uskoro pocinje da zloupotrebljava svoju prednost.

Ako muskarac vidi zenu da place, on nece da pomisli da ona ne ume da kontrolise posudice sa tecnoscu - mislice da je ona pod uticajem velikog osecanja, a njegovu velicinu ce meriti neposredno preko kolicine tecnosti koju luce njene zlezde za suze. To je, naravno, pogresna interpretacija jer zene nisu osecajne, izmedju ostalog i zbog toga sto to sebi ne smeju da dozvole. Osecanja bi mogla da ih navedu da uzmu muskarca koji ne bi bio koristan za ostvarenje njihovih ciljeva (coveka koji ne bi dozvolio da postane rob). To bi znacilo da mora da misli, radi i snosi odgovornost, a posto to nece, ona ipak spolja glumi osecajno bice tako da muskarac ne primeti koliko je hladna i proracunljiva. I posto osecanja uvek samo imitira, u ovoj igri joj uvek ostaje trezna glava i tako stvara mogucnost da osecanja svog partnera iskoriscava u svoju korist (osecanje je proracunato samo onda kad nismo istovremeno upleteni u njega).

Pravi muskarac ne place, ne smeje se glasno, ne pokazuje da je iznenadjen (ne uzvikuje "ahhh!" ako se upali svetlo ili "ihhh!" ako ugazi u hladnu vodu), ne pokazuje da se napreze i ne peva svaki put kad je veseo. Muskarac koji sve te znakove osecanja dozivljava kod zene uopste ne razmislja o tome da sam svoja osecanja ne pokazuje samo zbog toga sto ga je zena tako naucila. Jednostavno smatra da osecanja zene moraju biti beskrajno jaca od njegovih, jer ih ona pokazuje do te mere nekontrolisano. Muskarac koji place samo ako ga je zadesila neka velika nesreca (mozda prilikom smrti svoje zene), smatra da je isto tako veliki bol kada njegova zena zaplace zbog neostvarenog putovanja na godisnji odmor. Cini mu se da je neosecajni grubijan jer ne zna da pokaze isti takav bol. Muskarcima bi velika pomoc bila kad bi znali koliko ledeno hladno i bistro razmisljaju zene kada im suze ovlaze oci.